Jovan Zivlak

poesía serbia


Propiedades     



cuando se estaba muriendo mi padre 
mandó el recado de que le gustaría conmigo 
hablar. 
hasta entonces 
intercambiábamos vaciedad y extrañeza. 
pensé que quería 
lo perdido recuperar 
la simple vida 
no soporta conversaciones graves 
que nos acercarían 
y que nuestra tristeza aumentarían 
y que ahora me quiere obsequiar. 
yo ya intuía que las propiedades 
son pasajeras y los habladores irreconocibles 
y me entristecía que
él no hubiera empujado la piedra que hiciese
de la vida un edificio luminoso
y de las palabras miradores
que no viese que lo que quería decir
nadie lo había pronunciado por primera vez
que no viese que el morir es vano
y que no nos salva del olvido.



ПОСЕДИ




када ми је умирао отац
поручио је да би волео да са мном
поразговара.
до тада смо
размењивали празнину и чуђење.
помислио сам да жели
изгубљено да надокнади.
обичан живот
не подноси тешке разговоре
који би нас учинили блиским
и који би нашу тугу увећали.
већ сам слутио како су поседи
пролазни и говорници непрепознатљиви
и растуживало ме је како
није одгурнуо камен који ствара привид
да је живот светла грађевина
а да су речи попут видиковца
како не види да то што хоће да каже
неће бити изговорено први пут
како не види да је умирање узалудно
и да нас не спасава од заборава.


JOVAN ZIVLAK (1947, Nakovo, Serbia)
Traducción: Dragana Bajić Nikolić
Fuente: Lyrikline
Imagen en Alchetron

0 Comentarios