Propiedades
cuando se estaba muriendo mi padre
mandó el recado de que le gustaría conmigo
hablar.
hasta entonces
intercambiábamos vaciedad y extrañeza.
pensé que quería
lo perdido recuperar
la simple vida
no soporta conversaciones graves
que nos acercarían
y que nuestra tristeza aumentarían
y que ahora me quiere obsequiar.
yo ya intuía que las propiedades
son pasajeras y los habladores irreconocibles
y me entristecía que
él no hubiera empujado la piedra que hiciese
de la vida un edificio luminoso
y de las palabras miradores
que no viese que lo que quería decir
nadie lo había pronunciado por primera vez
que no viese que el morir es vano
y que no nos salva del olvido.
ПОСЕДИ
када ми је умирао отац
поручио је да би волео да са мном
поразговара.
до тада смо
размењивали празнину и чуђење.
помислио сам да жели
изгубљено да надокнади.
обичан живот
не подноси тешке разговоре
који би нас учинили блиским
и који би нашу тугу увећали.
већ сам слутио како су поседи
пролазни и говорници непрепознатљиви
и растуживало ме је како
није одгурнуо камен који ствара привид
да је живот светла грађевина
а да су речи попут видиковца
како не види да то што хоће да каже
неће бити изговорено први пут
како не види да је умирање узалудно
и да нас не спасава од заборава.
JOVAN ZIVLAK (1947, Nakovo, Serbia)
Traducción: Dragana Bajić Nikolić
Fuente: Lyrikline
Imagen en Alchetron
Traducción: Dragana Bajić Nikolić
Fuente: Lyrikline
Imagen en Alchetron
